Identitet: Odakle si? Kome pripadaš? – Zar se moramo odlučiti?

02.09.2018

Pitanja vezana za poreklo, pripadnost i identitet su u fokusu javnosti. Već odavno, teme kao što su integracija i migracija nisu samo deo naučnih istraživanja i diskusija, već su postali ključni pojmovi u politici, medijima, a samim tim, i u društvu.

Često se čuje od strane “pravih” Austrijanaca da “stranci ne žele da se integrišu” ili da “oni samo žele da sačuvaju svoju kulturu ali da ne prihvataju austrijsku”. Česta tema je i da stranci u Austriji  “govore maternjim jezikom, a nemački im je veoma loš ili ga uopšte ne znaju”.

Doduše, mora se reći da i suprotna strana, stranci,  isto tako kritikuje Austrijance: “Austrijanci ne žele da nas razumeju” ili “mi moramo da se borimo za očuvanje naše kulture, vere i tradicije”, kao i da “oni stalno kritikuju naše znanje nemačkog, a činjenica da govorimo više jezika ih ne zanima”.

Nameće se pitanje, ko je kriv? Da li je uopšte neko za nešto “kriv”? Koji su razlozi za takve reakcije i kako rešiti nesporazume? Da bi se odgovorilo na ova pitanja, treba se prvo pozabaviti teorijskim objašnjenjem pojma „identitet“.

 

Šta je zapravo identitet?


Pojam identitata se ne može definisati jednom rečju, ali ono što obuhvataju sve naučne teorije o njemu, jeste da ga možemo podeliti na kolekitivni i individualni identitet.

Definicija kolektivnog identiteta se u proteklim decenijama znatno promenila. U 18. i 19. veku smatralo se da su teritorija, jezik, vera i “narodni duh” najvažnije karaktertiske za kolektivni identet. Novije teorije kažu da se prvenstveno radi o jednom kulturološkom okviru koji putem simbola i vrednosti pruža ljudima mogućnost da osećaju pripadnost jednoj grupi i da to mogu pokazati javno.

Individualni identitet se sastoji iz dva dela – ličnog i socijalnog. Lični identitet označava subjektivno i samostalno viđenje samoga sebe, a socijalni identitet je skup karakteristika i osobina koje pripisuje socijalno okruženje. Individualni identitet predstavlja stalni ciklus između oba dela, te je zato i promenljiv.

Međutim, ove teorijske definicije identiteta još ne mogu da nam pruže odogovor na gore navedena pitanja o važnosti identiteta i pripadnosti, ali nam svakako olakšavaju pronalaženje odgovora. Pomenuti problemi sa identetom (ko/šta/odakle si i kome pripadaš?) se pojavljuju tek kada se dolazi do kontakta između različitih etničkih grupa sa različitim identitetima. U našem slučaju između Austrijanaca i Srba, Hrvata,Bosanaca (Bošnjaka),Crnogoraca, Makedonaca itd.

 

Multikulturalna Austrija

Austrija je zemlja sa dugom istorijom multikulturalnosti. Carstvo Austro-Ugarske je, najverovatnije, najizraženiji primer za državu u kojoj žive mnogi narodi. Tako je ostalo i do dana današnjeg.

To znači da se kolektivni etnički identiteti u Austriji može pojednostaviti na austrijski identitet, kome pripadaju svi ljudi austrijskog porekla, i na mnoge kolektivne identitete ostalih naroda koji žive u Austriji. U njih spadaju priznate manjine u Austriji, kao što su Slovenci u Koruškoj ili Gradišćanski Hrvati, ali i grupe migranata, među kojima su Srbi, Hrvati, Bosanci i ostali.

Zašto je onda poreklo i pripadnost još uvek od toliko velike važnosti?
Statistika izgleda ovako: 40 od 100 građana Beča je stranog porekla, a najveću grupu stranaca čine ljudi sa prostora bivše Jugoslavije koji su već u drugoj, trećoj, pa čak i četvrtoj generaciji u Austriji. Mnogi od njih su i austrijski državljani što ih čini takozvanim Austrijancima sa migranskom pozadinom.

Da li to znači da oni nisu više Srbi, Hrvati ili Bosanci i da se moraju emotivno odreći svog porekla kako bi postali “pravi” Austrijanci? Jasan odgovor je – ne!

Sa naučne strane ništa se ne govori protiv više identiteta u jednoj osobi, jer identitet nije nikad nepokretan već je uvek promenjiv. Problem izgleda leži u pogrešnom tumačenju, jer i Austrijanci i migrantske grupe misle da osoba može da ima samo jedan etnički identitet.

Subjektivni vid samoga sebe je, u ovom pitanju, najmanji problem jer niko nikom ne može zabraniti da jedna osoba oseća pripadnost jednoj ili više etničkih grupi. Problem je u predlogu i okviru koji nameću svi sebi samima i drugima, odnosno, etničkoj grupi kojoj osoba pripada ili ostalim grupama. Oni mogu da spreče da osoba u sebi ujedinjuje/spaja više identiteta.

Rešenje izgleda lako, ali u realnosti zahteva ogroman rad na prosvećenju ljudi, jer otvorenost etničkih grupi ili identiteta mora da se shvati kao osnovna baza. Otvorenost, interetnička aktivnost i komunikacija ne znače da se ne može negovati obe kulture ili da se čak izgubi sopstvena kultura, jezik i tradicija, kao što mnogi misle, već znači poboljšavanje percepcije kao i bolji uvid u druge kolektive i etničke grupe. To svakako poboljšava i zajednički život.

Osećaj da se živi u  „dva sveta“ ili da živite sa ljudima koji imaju drugi identitet ne treba shvatiti kao problem već ogromnu šansu za jednog čoveka koji slobodno može biti deo dva kolektivna identiteta. I doduše, šta je lepše od same činjenica da se dve zemlje mogu nazvati domovinom i da se može i etnička grupa, kojoj pripada osoba, kao i ostali ljudi nove životne sredine, mogu nazvati “svojima”.

*Dozvoljeno je preuzimanje teksta ili delova teksta, ali uz obavezno navođenje izvora i obavezno postavljanje linka ka portalu www.dijaspora.tv

Prijava za Newsletter

Prijavite se na našu Newsletter adresu i budite u toku sa značajnim temama i dešavanjima u dijaspori

Prijava