Telohranitelj Ilija Tufegdžić: Obuka i kvalitet su od presudnog značaja za moj posao

Kao i u svakom poslu, praksa je najvažnija. Brojna “obezbeđenja” i “čuvari sigurnosti” u Beču, završavaju pojedine kurseve, kao što su  prva pomoć i kurs za vatrogasce. Bar bi tako trebalo da bude u stvarnosti, ali često nije slučaj.  Presudni momenti u opasnim situacijama, ne uči se na kursevima i nazvali bismo ih “opasnost uživo” gde bi polaznicima trebalo da se napravi situacija panike ili okolnosti “pod velikim stresom” kako  bi naučili  da i oni sami pravilno reaguju u specijalnim situacijama , kao što su požar, tuča, smrtna povreda i slično.

Naš sagovornik Ilija Tufegdžić ima 25 godina iskustava u domenu bezbednosti, telohraniteljskog posla i detektivskih delatnosti. O svojim poslovima i klijentima ne rado govori, a među ličnostima koje je čuvao su i vozač formule 1 Sebastijan Fetel, ali i brojni političari i muzičke zvezde.

DIJASPORA: Da li u Vašoj firmi Kerberus sekjuriti (CERBERUS-Security) postoji podela, ko šta radi i da li neko može da čuva neku firmu, klub ili osobu?

Ilija Tufegdžić: Da, to su dve različite oblasti i u Austriji su potrebne dve različite dozvole za rad (Gewerbeschein). Postoji posebna dozvola za rad za nadgledanje i nju poseduje većina firmi u Beču. U ovom domenu imate još 40 segmenata, i tu je naznačeno šta sve i koga možete da čuvate: njive, bašte, objekte, sa ili bez oružja i slično. 
Druga vrsta dozvole za rad je detektivski deo u koji spadaju telohranitelji, istraživanja, privredni kriminalitet i slično. Moja firma ima dozvolu za izvršenje svih ovih delatnosti, ali mi imamo i akademiju koja obučava osobe na profesionalnom nivou, jer  da biste postigli kvalitet, kao i svakom zanimanju, on mora da se nauči i obuči.

DIJASPORA:  Nedavno se u austrijskim medijima provukla tema da brojne firme za obezbeđenje nisu dovoljno obučene za ovo zanimanje?

Ilija Tufegdžić: U Austriji je glavni problem što se u ovoj veoma  važnoj branši, pogotovu u današnje vreme, kada je sigurnost jedna od najvažnijih tema u svakom društvu, osobe koje obezbeđuju plaćaju veoma malo. Retko da će neko ko je kvalitetan za ovaj posao uopšte hteti da radi, a ni da se školuje za ovo zanimanje. To je razumljivo kada znamo da će biti plaćeni  samo 11 evra po satu (brutto).

DIJASPORA: Da li se uskoro nagoveštavaju promene?

Ilija Tufegdžić: U Austriji, trenutno, po kolektivnom ugovoru jedna čistačica ima veću platu nego radnik obezbeđenjenja. Država može to da promeni ali izgleda da to ne želi. Velike firme za obezbezbeđenje guše manje firme. One spuštaju cene i za čuvanje nekog objekta naplaćuju 15 evra po satu, a realno taj radnik firmu košta 17,5 evra. Znači ispod 20 evra po satu ne bi trebalo da se naplaćuje ova usluga, ali to njih nije briga jer preuzimaju poslove samo da bi imali referencu u daljem radu, a u stvari na njemu ne zarađuju ništa. Država bi trebala da donese zakon o dozvoljenom iznosu koliko firme za sigurnost smeju naplaćivati svoj rad. Tada bi bili rešeni  i kvalitetna obuka i kvalitet usluga.

Takođe bi u svakoj firmi za obezbeđenje trebala da postoji unutrašnja kontrola koja brine o obuci i postavljanju radnika na različite zadatke, što znači, da čak i jedan portir treba da se obuči za svaki objekat jer nijedna lokacija nije ista. Nije svejedno biti portir u ministarstvu, koje je pod visokim rizikom, ili jedne firme u običnoj zgradi.

DIJASPORA:  Da li ima razlike i rangiranja  u Vašem poslu?

Ilija Tufegdžić: Naravno, velika je razlika između telohranitelja-šofera i pravog telelohranitelja. U Austriji se to smatra jednim te istim, ali u realnom životu to se  mora razgraničiti. Veliki broj političara u Austriji ima šofera koji ih prevozi, a ujedno je on i njihov telehranitelj. U praksi bi trebalo sasvim drugačije da izgleda, jer druga zaduženja ima šofer, a druga telogranitelj.

DIJASPORA:  U noćnim klubovima su na ulazu uglavnom visoki i mišićavi mladići. Da li je to pod obavezno i da li li  oni moraju da imaju  i neke druge osobenosti?

Ilija Tufegdžić: Kada govorimo o čuvanju sigurnosti i reda u jednom noćnom klubu, tačno je da visina i građa izaziva taj psihološki efekat kod drugih ljudi, da je on ujedno i jak i da tu svoju snagu može da iskoristi u nekim momentima.  Međutim, u ovom segmentu je najbitnije da ta osoba mora biti kulturna i da na jedan fin način komunicira sa ljudima.
U mojoj firmi se prvo proverava da li je taj mladić sposoban da svoj zadatak obavi uspešno i da li ga uopšte možemo obučiti za ovo zanimanje. Na prvom mestu je  procena gostiju, komunikacija i reakcija u posebnim situacijama.

Mnogi klubovi u Beču nemaju stručno osoblje i ne sprovode  pretres gostiju  pri ulasku u klub, tako da oni  i ne znaju  kakvu su osobu pustili u klub, a samim tim ni kako će se ona ponašati kad konzumira alkohol ili, ne daj bože, narkotike. Zato dolazi do velikog broja tuča i pucnjava u klubovima, gde su svi gosti ugroženi.

Država Austrija bi i u ovom segmentu mogla da poboljša situaciju i da uvede zakon, koji bi glasio, da samo firme za obezbeđenje mogu da čuvaju red u klubovima, jer često imamo slučaj da gazde klubova dovode neke momke iz drugih zemalja koji uopšte nemaju predstavu i znanje kako se obezbeđuje jedan klub.

Problem je i kada noćni klub ili diskoteku ne obezbeđuje zvanična  firma za sigurnost, jer tada nema ni direktne povezanosti sa policijom. Kada jedan klub obezbeđuje zvanična firma, to se zvanično i prijavljuje policiji.  Od policije se dobija poseban broj telefona, sa kojim je firma  povezana sa obezbeđenjem u slučaju da dođe do neke posebne situacije. Kada to nije firma, policiju poziva privatno lice, iako je to vlasnik ili osoblje kluba, i onda je i drugačija brzina reakcije policije.

Dolazimo do zaključka da vlasniku jednog takvog kluba nije ni bitna sigurnost njegovih gostiju, jer izbegava iznajmljivanje profesionalne firme koja će čuvati sigurnost i red u klubu.

DIJASPORA: Da li  ima nekog pametnog rešenja?

Ilija Tufegdžić: Naša firma nudi obuku za osoblje u klubovima. Znači svi zaposleni prolaze obuku, od portira ili onog koji prodaje ulaznice na kasi, preko konobara i osoblja koje čuva red u lokalu, pa i vlasnik lokala. To je zaista jedna dobra prilika da vlasnici klubova u svojoj firmi imaju obučene ljude i da nauče kako treba da se ponašaju u određenim situacijama. Osim toga pribavljamo  i sve važne aparate za praćenje i čuvanje sigurnosti na lokaciji, koje oni sami ne mogu da nabave. 

DIJASPORA: Čuvali ste brojne poznate ličnosti, nećemo tražiti da kažete imena jer  je u Vašem poslu diskrecija zagarantovana.  Da li nam, ipak, možete opisati proceduru kako prihvatate zadatak da nekog čuvate?

Ilija Tufegdžić: Prvi korak je upoznavanje i prikupljanje informacija o osobi koja želi da me angažuje. Na osnovu podataka koje sam dobio i proverio, pravim analizu i procenu rizika čuvanja dotične osobe, zapravo da li ta osoba ima već neke sporne situacije, uznemiravanje, pretnje smrću i slično. Na osnovu procene se pravi tim koji će čuvati klijenta. Članovi mog tima su aktivni i pasivni. To znači da ako je klijent, na primer, velika zvezda i želi da na miru prošeta i šopinguje u Beču, ona uglavnom želi da se zaštiti od obožavalaca.  U tom slučaju samo jedan aktivan član tima ide uz nju, i on je vidljiv, a ostali pasivni članovi tima su neprimetni, i postaju vidljivi  samo ako se desi nešto nepredviđeno.

DIJASPORA:  Ko su osobe koje kod Vas završavaju kurseve za telohranitelje?

Ilija Tufegdžić: Na kurseve za telohranitelje prijavljuju se i  žene i muškarci. Na samom početku prolaze psihofizički test, da bi se i oni, ali  i ja,  uverili da li su uopše sposobni za ovo zanimanje. Posle obuke odlaze u Nemačku ili neku drugu evropsku zemlju gde je zanimanje telohranitelja veoma traženo. U stalnom sam kontaktu sa njima i čak 90% njih je ostalo aktivno u ovom poslu. Pošto imaju priliku da se na terenu sretnu sa iskusnim kolegama, koji su već dugi niz godina u ovom poslu, shvataju da im je moja škola pružila i teoriju i najbolju moguću praksu i da uopšte ne zaostaju od svojih starijih kolega.

DIJASPORA:  Koliko traje obuka kod Vas da bi neko postao dobar telohranitelj?

Ilija Tufegdžić:  Obuka traje 8 nedelja i polaznici se obučavaju za brojne aktivnosti, kao što su upravljanje automobila u kojem se nalazi osoba koja je pod zaštitom, korišćenje oružja, praćene i primećivanje i još mnogo toga što je potrebno za jedan  celokupan proces. Već prve nedelje obuke se vidi ko može da se bavi ovim poslom, a ko nije sposoban za to. Oni koji nisu sposobni, sami odustaju već u prvoj nedelji obuke.

DIJASPORA: Da li, u duhu savremog doba, imate neke posebne ponude, zahteve i kurseve?

Ilija Tufegdžić: Neobičnih zahteva ima mnogo, ali ja prihvatam samo one koji su u okvirima zakona. U domenu detektivskih praćenja veoma je traženo da se prate supružnici ali i deca za koju roditelji žele da znaju gde izlaze i s kime se druže. Obuke za osobe ženskog pola su takođe veoma popularne i ja ih  smatram neophodnim u današnje vreme. Devojke i žene na kursevima uče osnove ponašanja i zaštite u situacijama opasnosti tj. ukoliko ih neko napadne iz bilo kog razloga. Ponekad je od presudnog značaja kako se ne uplašiti i kako da vas ne savlada panika, u čemu ih mi obučavamo,  pa sve do borilačkih zahvata kako bi se odbranile.

Ukoliko ste se u bilo kom delu razgovora pronašli, savete možete potražiti od našeg sagovrnika Ilije Tufegdžić, vlasnika firme CERBERUS-Security. 

PROČITAJTE I NAJNOVIJE VESTI – NASLOVNA OVDE

PROČITAJTE JOŠ I OVO: 

Austrija i Srbija: Najuspešnije žene koje su doprinele jačanju kulturnih veza