Proboj Solunskog fronta i Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave

Srbija i Republika Srpska danas prvi put obeležavaju zajednički praznik – Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave. Datum 15. septembar je izabran za obeležavanje ovog praznika  jer je tog dana, 1918. godine, probijen Solunski front.

Istoričar Dejan Ristić rekao je, gostujući u Jutarnjem programu RTS-a, da ima smisla da današnji datum bude uzet za obeležavanje zajedničkog praznika zbog njegove beskrajne i vanvremenske simobolike.

Kako kaže, u pitanju je dan kada je 1918. godine  posle više od dve godine došlo do konačnog proboja Solunskog fornta i početka procesa oslobađanja zemlje koje je okočano 1. novembra, za svega 45 dana.

“To je kulminacija strašnih, tragičnih borbi koje su trajale nešto više od dve godine na Solunskom frontu čija je dužina bila više stotina kilometara, i koji je obuhvatio i angažovao više stotina hiljada vojnika različitih armija sa obe strane, od kojih je najveći kontingent bio srpski sa oko 150.000 vojnika i oficira oporavljene srpske vojske nakon Albanske golgote i boravka na Krfu i Vidu”, rekao je Ristić.

Odgovarajući na pitanje zašto nije uzet 28. jun, Ristić kaže da nema razloga za zameranje jer po zakonu o državnim i drugim praznicima u Srbiji, Vidovdan se obeležava kao državni praznik od 2001. ali je začkoljica, tipična za nas – ukoliko se državni praznik obeležava radno to za nas nije državni praznik.

Kaže da se Vidovdan obeležava radno i on je u svesti najvećeg dela naše nacije isključivo verski praznik, ali ne i državni. Tako da nije ni bilo prostora da Vidovdan postane državni praznik jer on to već jeste bezmalo 20 godina, objašnjava istoričar Ristić.

Proboj Solunskog fronta je označio početak kraja Velikog rata

“Nema dileme da je proboj Solunskog fronta naznačio i ubrzao okončanje Prvog svetskog rata na čitavom evropskom kontinentu. Mi smo toga svesni, ali van granica naše zemlje i van granica područja gde se govori srpskim jezikom, to nije vrendovano na pravi način zbog jezičke barijere”, ukazuje Ristić osvrnuvši se i na to koliko ostale evropske zemlje poklanjaju pažnju svemu tome.

Solunski front je probijen 15. septembra 1918. godine što se ispostavilo kao odlučujuće za slom Centralnih sila u Prvom svetskom ratu i početak kraja do tada najvećeg svetskog sukoba.
Na Solunski front, čija je dužina bila nekoliko stotina kilometara i koji se, preko Albanije na zapadu prostirao sve do Jadranskog mora, srpska vojska je prebačena već na proleće 1916. godine, odmah posle oporavka na Krfu.

Sa jedne strane fronta bili su francuski, britanski i srpski vojnici, kojima se kasnije priključio i jedan broj Grka i Italijana, dok su ih sa druge linije, dobro ukopani u rovove, gledali nemački i bugarski vojnici.

Za komandanta Solunskog fronta izabran je francuski general Franše d’Epere. On je juna 1918. održao savetovanje sa srpskim generalima i regentom Aleksandrom na kome je doneta odluka da se konačno krene u – proboj. Odlučeno je da ofanziva počne na sektoru Dobro polje – Veternik – Kozjak na kojem se nalazila srpska vojska, kao i da borbe počnu sredinom septembra.

Srpska vojska bila je podeljena u dve armije – prvu kojom je komandovao Petar Bojović i drugu na čijem je čelu bio Stepa Stepanović, dok je komandant štaba bio vojvoda Živojin Mišić. To je ukupno činilo šest divizija sa 140.0000 vojnika, među kojima je bilo i oko 25.000 dobrovoljaca.

Borbe su počele 14. septembra artiljerijskom paljbom iz svih savezničkih topova da bi, u zoru 15. septembra, u 5,30 časova, druga srpska armija krenula u juriš i to na potezu Soko–Veternik–Dobro polje. Vodila se borba prsa u prsa, bajonetima na bajonete.

Posle takvih borbi i napora glavni deo fronta je probijen. Osvojen je važan položaj Soko, a 16. septembra Jugoslovenska divizija, sastavljena od dobrovoljaca, i vrh Kozjak, čime je otvoren put za Tikvešku dolinu. Počeo je prodor koji je odlučio ishod rata.

Slomljen je svaki otpor neprijatelja, a onda su srpski vojnici krenuli u juriš koji nijedna sila nije mogla da zaustavi. Vukla ih je neizmerna želja da što pre stignu u rodni kraj.

Po rečima D’Eperea srpsku pešadiju i francuska komora na konjima je jedva stizala.

„To su seljaci skoro svi, to su Srbi, tvrdi na muci, trezveni, skromni, to su ljudi slobodni, nesalomivi, gordi na sebe i gospodari svojih njiva. Ali, došao je rat. I eto kako su se za slobodu zemlje ti seljaci bez napora pretvorili u vojnike, najhrabrije, najistrajnije, najbolje od svih. To su te sjajne trupe, zbog kojih sam gord što sam ih ja vodio, rame uz rame sa vojnicima Francuske, u pobedonosnu slobodu njihove otadžbine…”

Francuski general Franše d’Epere

Robert Lesing, ministar spoljnih poslova SAD je zapiso.

„Kad se bude pisala istorija ovog rata njen najslavniji odeljak nosiće naziv Srbija. Srpska vojska je učinila čuda od junaštva, a srpski narod pretrpeo je nečuvene muke i takvo požrtvovanje i hrabrost ne mogu proći nezapaženo – oni se moraju nagraditi.”

Skoplje oslobođeno 25. septembra, posle čega je srpska vojska krenula prema bugarskoj granici. Samo četiri dana kasnije, u štabu Franša d’Eperea Bugari su potpisali kapitulaciju.

Beograd je oslobođen 1. novembra 1918. godine

Srpska vojska je nastavila prodor i kada su Britanci i Grci kod Dorjana doživeli neuspeh čime je i ishod cele operacije bio doveden u pitanje, a sprečili su i Nemce da se utvrde na liniji Peć–Kosovska Mitrovica–Kuršumlija–Niš. Jedinice prve armije su u Niškoj operaciji za samo nekoliko dana pobedile protivnike, tako da je srpska vojska već 11. oktobra ušla u Niš. Time je prvoj armiji bio otvoren put u moravsku dolinu tako da je Petar Bojović, na čelu Dunavske divizije 1. novembra pobedonosno umarširao u Beograd. Za to vreme jedinice druge armije su oslobodile zapadnu Srbiju. Već 3. novembra kapitulirala je Austro-Ugarska, čime su se stekli uslovi da srpska vojska pređe Dunav, Savu i Drinu.

Porazom Bugarske, nemačko-austrougarske snage na Balkanu našle su se u teškom položaju, a potom je usledio slom imperija. Otomanska imperija kapitulirala je 30. oktobra 1918 . Austrougarska je kapitulirala 31. oktobra 1918, a Nemačka 11. decembra 1918.

Posle vojnog poraza u Prvom svetskom ratu, 1918, Austrougarska je rasformirana, a na njenoj teritoriji je formirano nekoliko država naslednica: Austrija, Mađarska, Čehoslovačka, Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca i Poljska, a delovi su pripojeni Italiji i Rumuniji.

Pravi završetak prvog svetskog rata bio je 28. juna 1919. godine kada je potpisan Versajski mirovni ugovor.